Blagotvorno djelovanje na deoksidaciju: Silicijum je jak deoksidant. U procesu zavarivanja, može reagirati s kisikom u rastopljenom bazenu i formirati SiO₂ trosku, koja ispliva na površinu metala šava i uklanja nečistoće kisika. Ovo smanjuje rizik od poroznosti i uključivanja oksida u zavar, poboljšavajući čistoću i kompaktnost zavarenog spoja.
Stabilizacija luka: Odgovarajući nizak sadržaj silicijuma može poboljšati provodljivost rastopljenog bazena i stabilizirati luk zavarivanja, čineći proces zavarivanja stabilnijim i smanjujući prskanje, što je pogodno za dobijanje dobro-formiranog zavarenog zrna.
Povećana podložnost pucanju na vruće: Previše silicijuma će smanjiti tačku topljenja eutektičke faze na granici zrna u metalu šava i povećati udio tekuće faze na granici zrna tokom procesa skrućivanja. Pod dejstvom termičkog naprezanja zavarivanja, granica zrna je sklona pucanju, čime se značajno povećava sklonost vrućem pucanju zavarenog spoja.
Smanjenje žilavosti zavara: Visok sadržaj silicijuma će podstaći taloženje krhkih faza (kao što su silicidi) u strukturi zavara, posebno u zoni-zahvaćenoj toplinom (HAZ). Ovo će smanjiti udarnu žilavost i duktilnost zavarenog spoja, čineći ga sklonim krtom lomu pod niskim-temperaturnim ili dinamičkim uslovima opterećenja.
Povećan rizik od poroznosti: Iako silicijum ima deoksidirajući efekat, višak silicijuma će reagovati sa azotom u atmosferi zavarivanja i formirati gas silicijum nitrida (Si₃N₄). Ako plin ne može na vrijeme pobjeći iz rastopljenog bazena, formirat će poroznost u zavaru, što će utjecati na mehanička svojstva i performanse zaptivanja spoja.
Uticaj na fluidnost zavara: Prekomjeran silicijum će povećati viskozitet rastopljenog metala u bazenu, smanjiti fluidnost šava i lako dovesti do defekata u zavarivanju kao što su nepotpuno probijanje i nepotpuno spajanje, posebno u složenim oblicima spojeva ili jako-procesima zavarivanja.
Za većinu legura na bazi nikla{0}}koje se koriste u zavarivanju (kao što je Inconel 625, Hastelloy C276), optimalni sadržaj silicijuma se obično kontroliše unutar0,1–0,5 tež.%. Ovaj raspon može uravnotežiti učinak deoksidacije i stabilnost zavarivanja dok minimizira rizik od vrućih pukotina i degradacije žilavosti.
